Neuzvraćena Ljubav

Sedila je sama u sobi...Čitala ja stara pisma, i pesme što joj je slao...Koliko ga samo volela, on to nikad znao nije...Nakon toliko meseci, bio je ponovo tu, na željezničkoj stanici...Tako je želela da ga vidi, al se ipak bojala...Jer davno je bila sreća...Sećala se dana kad je otišao drugoj i nije se vratio...Njeno srce od tada samo kucalo je tiho u noći...Htela je još jednom da vidi njegove oči, njegov osmeh...Da još jednom oseti na svom licu njegov dah, da bude sretna kao nekad, još samo jednom...Pre polaska pred ogledalo je stala, da sredi kosu i malu kragnu...Da obriše suze...Danas je htela da bude sretna, a sutra šta bude...Duboko je uzdahnula i posla, korakom bržim bez dvoumljenja...Pitala se: Kakva je to želja, što je od ponosa jača? Zbog čega gazi obećanja što je davno sebi dala? Hodala je sve brže, al odgovor nije znala...Na stanici ga nije bilo...Bili su ljudi i vozovi, bilo je kao nekad...Zatvorila je oči i zaplovila u vreme kad je bila sretna...Sećala se sunčanog jutra, na ovoj istoj stanici...Radosno ga čekala i u zagrljaj mu trčala...Prošlost postade stvarnost...Videla ga je...Oči zablistaše, suze potekoše...Pođe mu u susret, polako i sa osmehom...Sve je bilo kao pre, sve nekako nestvarno...U ruci mu kofer, na licu sreća, u očima sunce što samo za nju grije...Mislila je "Bože, zar me je poznao, zar mi se stavrno raduje...?" Hodala je brze, želela sve jače da ga zagrli ko nekad...Da bude njegova i da ništa više nepostoji...Kao nekada...Odjednom joj osmeh nestade s lica, a gorke suze zamagliše vid...Ona obori pogled i zaplaka bolno...Druga je žena bila u njegovom zagrljaju, tada je shvatila da nje više nema i da je odavno zaboravljena...Sela je na klupu nemoćna, bol joj je razdirao srce, ali on to nije znao...Želela je jos samo jednom dodirne njegovo lice da odmah zatim umre, ne bi joj bilo žao...A onda je podigla glavu...Odlučno...Oči su joj gledale daleko...Nepomično...Na licu studen...Ustala je i potrcala...Žurila je da nezakasni na svoj poslednji voz...Točkovi zaskripaše...Njeno krhko telo zgaženo kao cvet, ugašene oči jos uvek su gledale, srce je ćutalo...Narod je gledao u tišini...Dete je plakalo...A gledao je i on...Setio se i prišao joj...Njena ruka još uvek topla, ležala je na njegovom dlanu...Njene oči beživotne gledale su u njegove, molile ga, da je kao nekad miluje po kosi, da je ne zaboravi..."Oprosti mi", reče, a suza kanu, niz lice i na njen dlan...Celog života sa bolom u srcu, pamtiće njene oči,
pamtiće taj dan...