Srce govori

Dugo sam živela u mraku. Tako da sam počela da se stapam sa njim. Bol, patnja, more tuge, bili su mi jedini prijatelji.
Bilo mi je dobro. Bar sam mislila tako. Bila sam mračna, okrutna prema svima. Ogorčeni pesimista. Ima li šta gore od toga?!

Prijatelji su bili oko mene, ali me nisu razumeli. Nisu mogli da shvate da osoba koja je puna života može da bude toliko mračna, uplašena, nedodirljiva i sama. Pokušavali su da me izvuku iz mog stvorenog sveta, ali nije im polazilo za rukom. Nisam dozvoljavala nikome da dospe do mene. Bila sam okružena ljudima, a sama. Povređena, razočarana u ljubav, u život, u snove...

Bilo je i mladića. Neki su me voleli. Iskreno, jako. Ja sam ih vređala. Omalovažavala. Ismejavala. Zadavala im bol. Naterala ih da me zavole, pa ih odbacivala kao stare stvari. Nije me bolelo. Hranila sam svoj bol njihovom patnjom.
Svi su me molili da prestanem s tim i pustim nekog u svoje srce, da ponovo budem ona stara ja.
Nisam htela, srce nije htelo. Duša još uvek nije bila spremna na novi rizik. Srce je znalo da sam jednom rizikovala i izgubila veliki deo sebe. Srce je znalo da je drugi rizik mnogo veći. Ulog je veći. Rizikujem celu sebe. Srce, duša i ja smo morali da pazimo kome ćemo da se poklonimo...

A onda si mi se desio ti. Ušetao si u moj život lagano. Sasvim slučajno. Preokrenuo ga naglavačke. Vrata mog mraka, otvorio si klauzulom ljubavi. Ponovo napravio od mene onu staru devojku sposobnu da živi i voli. Uneo si svetlost u moj san, zoru u moj dan. Postao si centar mog života, smisao mog življenja. Učinio si ono što niko nije mogao u proteklih sedam godina. Zaljubila sam se. Zavolela te.

Kako? Kada? Ne znam. Srce je znalo. Osetilo. šapnulo mi tiho, da niko ne čuje, da je spremno na rizik da ti se da. Da na crvenoj čoji ljubavi stavi sebe kao ulog. Zahtevalo je i reklo da je spremno da voli. Tebe da voli. Da ti se preda celo, da sa njim radiš šta hoćeš. Da bude tvoje, kuca istim ritmom.
I ja sam se predala. Pustila sam srce da me vodi. Osećam... svakim otkucajem te volim sve više i više. Predajem ti se i dušomi telom, ne razmišljajući o sutrašnjici. Sve potiskivane emocije suizbile na površinu i prave eksploziju za eksplozijom u mom telu. Toliko su jake da me prosto boli ova ljubav prema tebi! Kad god pomislim na tebe, rasplačem se. Od sreće. Od zadovoljstva. Od ljubavi koja je sve jača i jača. Pulsira mi venama, odzvanja u glavi. Dovodi do slatkog ludila. I srećna sam zbog toga. Živim za tebe. Dišem za tebe. Ponovo sanjam... zbog tebe. Moja duša je ponovo čista. Srećna. Euforična.

Dao si mi razlog da živim. Da stvaram. Pokazao mi da i dalje zaslužujem da budem srećna. Voljena. Vratio si mi veru u sebe. Samopouzdanje. dao si mi sve što sam mislila da je davno izgubljeno. Zaključano u mračnom sefu patnje. Možda grešim. Možda je sve ovo još samo jedna iluzija stvarnosti, ali je lepa i ne želim da je se odreknem.
Ne mogu da dozvolim da mi pobegne posle sedam godina samoće. Ljubavi, kunem ti se, učiniću sve što je u mojoj moći da naša ljubav traje i opstane. Predaću ti se sva, biću sve što hoćeš. Pokloniću ti sebe pokorno kao žena sa Istoka i podano kao žena sa Zapada. Živećeš u meni, a ja živeti u tebi.

šta još da kažem? Isuviše sam tvoja da bih se mogla zvati sobom. Za kraj ću te samo zamoliti nešto: Ako ti moja ljubav i moja predaja ikada budu dosadile i predstavljale teret, otidi tiho iz mog života, kao što si i ušao u njega. Oprostiću i neću žaliti, jer ti, ti si onaj koji je uneo svetlost u moju dušu i samo ti imaš prava da je opet zatvoriš u mrak.

nadam se da se to nikad neće desiti...
P. S. Želim da se probudim pored tebe makar jedno jutro, ako ne možeš da mi pružiš više...
Ljubavi, volim te!